Dok mi se miješa miris palo santa i prženih tikvica, pitam se je li u redu ova dualnost u prostoru đe dišem. Opet, fokus mi krade narandžasta lopta puna soka, za koju kažu da je zdrava. Salve informacija, đe nam se puni prefrontalni korteks šta je zdravo, u kojoj mjeri, i to zato jer je neko novo istraživanje tako pokazalo, zbunjuju ovo malo znanja i ubjeđenja da se zna. Koliko je šta istina i ko nam priča svoju, a ne apsolutnu, pitanje je koje ne znam postavlja li sebi ko uopšte. Šta je trend i koji je aktuelan brend, ko šta nosi i ko se sa čim nosi? Opet, pitamo li se ili nam je baš bol u ušnoj školjci kad je o tome riječ?
Nego, da se vratim na onu narandžastu loptu punu soka, o kojoj pričaju da je zdrava, a ja evo znam ljude koji ne smiju da je pogledaju jer njihov sistem za varenje vrišti. Kako je onda zdrava i šta je istina? Zdrava u odnosu na šta ili koga? Znam i ljude poput ove lopte pune soka – nekome super, nekome gorak ukus u ustima, opet nekome nedostižnost jer ih u njihovim krajevima nema. Jesmo li svi za sve ili smo u odnosu na nešto ili nekog?
Namazani kremama za tijelo, koje nam prikrivaju sloj autentičnosti, zaboravljamo na miris sopstvene kože. U moru obaveznog što nam prodaju pod nužno, dok se zaboravljamo u sopstvenom mirisu, nesvjesno ne prihvatamo otvorene pore, koje čekaju samo vodu i šaku soli da nas očiste od svih i svega – do sebe.
Nisam sigurna je li od pomiješanih mirisa, svakako mi je malo muka. Možda se potrudim da povratim sve informacije koje ne služe nikome i ničemu, samo su eto tu da nafiluju koru ispod koje živi siva masa. Dok sjedim na trećoj stepenici i gulim ovu loptu punu soka, bez noža i tanjira, flekam komad tkanine i pitam se – što li bi mi sad majka rekla da me vidi? Sok kapa niz lakat, crta svoju putanju kao da zna đe mu je kraj. Ne zaustavljam ga. Neka. Tu sam, zalogaj po zalogaj, kao dijete kojem se oprašta fleka jer je malo… Nego, praštamo li sebi kad promijenimo veličinu te oflekane tkanine?
Nit opraštamo, nit se trudimo da osjetimo miris sopstvene kože. Nekome je to samo komad mesa, meni se čini da se to zove autentičnost, koja traži da osjetimo kada nismo svi za sve, kada je neđe previše, neđe premalo. Ta ista koža, koja ne voli sve dlanove ovog svijeta, nit napor da se dopadne drugom komadu kože… E da, baš jezivo zvuči, zar ne? Parče mesa, komad kože… Ustvari, to smo kad nismo ono što jesmo.
Ni istraživanje, ni statistika, ni brojka ne znaju bolje od soka u vama – kome ste lijek, a kome otrov. Koja je vaša čaša i đe vam je tok. Krv je, kažu, život, međutim… Taj sok je sok!
